Print this page

Author: Richard Barbrook

NJUJORŠKA PROROČANSTVA: ZAMIŠLJENA BUDUĆNOST VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

Budućnost je ono što je i bila

“Biološka inteligencija je nepromenljiva, zato što je u pitanju stara, zrela paradigma, dok nova paradigma nebiološkog ra?unarstva i inteligencije eksponencijalno raste. Prelaz će se odigrati 2020-ih a nakon toga, bar sa stanovišta hardvera, dominiraće nebiološko ra?unarstvo…“
Kurcvejl (Kurzweil), 2004, str. 3.

Na po?etku 21. veka, san o vešta?koj inteligenciji ukorenjen je duboko u savremenu maštu. Od detinjstva pa nadalje, ljudima u razvijenom svetu se govori da će ra?unari jednog dana moći da rasuđuju – ?ak i da imaju osećanja – baš kao ljudi. U pri?ama nau?ne fantastike, mašine koje misle su odavno omiljeni likovi. Publika je odrastala sa likovima robota drugara, kao što je Dejta iz serije Zvezdane staze: Nova generacija. ili nemilosrdnih robota-?udovišta poput kiborga iz Terminatora. (Startrek.com 2005; Kameron/Cameron 1984). Ove nau?nofantasti?ne maštarije dodatno podsti?u pouzdana predviđanja istaknutih informati?ara. Neprekidna poboljšanja hardvera i softvera naposletku će dovesti do stvaranja vešta?kih inteligencija, moćnijih od “biološke inteligencije” ljudskog mozga.

Komercijalni proizvođa?i već neko vreme sa nestrpljenjem iš?ekuju dan kada će prodavati svesne mašine koje obavljaju kućne poslove i pomažu starijima (Honda 2004). Neki informati?ari ?ak veruju da je stvaranje “nebioloških inteligencija” jedna duhovna potraga. U Kaliforniji, Rej Kurcvejl, Vernor Vindž (Ray Kurzweil, Vernor Vinge) i njihove kolege s nestrpljenjem o?ekuju Singularnost: Prvi dolazak silicijumskog mesije (Vindž 1993; Bel/Bell 2004). Bilo da su nadahnuti novcem ili misticizmom, svi ovi zagovornici vešta?ke inteligencije dele uverenje da se sadašnjost mora shvatiti kao ‘embrion’, kao budućnost u zametku – a upravo iz budućnosti će se rasvetljivati potencijal sadašnjosti. Svaki napredak u ra?unarskoj tehnologiji objavljuje se kao novi korak ka stvaranju potpuno svesne mašine. Proro?anstvo o vešta?koj inteligenciji sve bliže je ispunjenju sa pojavljivanjem svakog novog komada softvera ili hardvera. Nije važno ono što ra?unari mogu sada, već ono što će moći uskoro. Sadašnjica je beta verzija nau?nofantasti?nog sna: zamišljena budućnost.

Uprkos svom istaknutom mestu u kulturi, vera u svesne mašine podložna je teorijskom egzorcizmu. Daleko od toga da bude prazan ozna?itelj, ovo proro?anstvo duboko je ukorenjeno u vremenu i prostoru. O?ekivano, savremeni propagatori vešta?ke inteligencije retko priznaju koliko je sâm koncept star. Žele da napreduju, ne da se osvrću. Ipak, prošlo je više od ?etrdeset godina otkad je san o razumnim mašinama prvi put zaokupio maštu javnosti. Zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije ima dugu povest. Analiziranje te prvobitne verzije proro?anstva preduslov je za razumevanje njegovog savremenog ponavljanja. S tim u vidu, vratimo se u drugu deceniju Hladnog rata kada je najveća svetska ra?unarska kompanija priredila predstavu o ?udesima razumnih mašina u finansijskoj prestonici najmoćnije i najbogatije zemlje na planeti…

Milenijum napretka

Na dan 22. aprila 1964. godine, Svetski sajam (World’s Fair) u Njujorku otvoren je za javnost. U naredne dve godine, ta moderna zemlja ?uda ugostila je preko 51 milion posetilaca. Na izložbi su bili zastupljeni svi delovi ameri?ke elite: savezna vlada, državne uprave, velike korporacije, finansijske ustanove, industrijski lobiji i verske grupe. Svetski sajam je dokazao da SAD prednja?i u svemu: u robi široke potrošnje, demokratiji, šou-biznisu, modernisti?koj arhitekturi, lepim umetnostima, verskoj toleranciji, kućnom životu i, iznad svega, tehnologiji. Kao što je sugerisao jedan od reklamnih slogana izložbe, “milenijum progresa” doživeo je vrhunac u ameri?kom stoleću (Stenton/Stanton 2004, 2004a; Ljus/Luce 1941).

Ta rodoljubiva poruka slavljena je veli?anstvenim predstavljanjem novih tehnologija na Svetskom sajmu. Pisci i filmadžije odavno su maštali o putovanju na druge svetove. Sada je u Nasinom (National Aeronautics and Space Administration – Nacionalna agencija za aeronauti?ka i svemirska ustraživanja, popularno NASA) Svemirskom parku, javnost mogla da se divi ogromnim raketama koje su odnele ameri?ke astronaute u orbitu (urednici knjiga Tajm-Lajf /Time-Life Books 1964, str. 208; Lorens/Laurence 1964, str. 2-14). Uprkos svom po?etnom neuspehu kada su Rusi lansirali prvi satelit 1957, SAD sad tek što nisu pretekle svog takmaca u “svemirskoj trci” (Šefter/Schefter 1999, str. 145-231). A ono što je najbolje od svega, posetiocima Svetskog sajma govorilo se kako će i sami imati priliku da za svog životnog veka postanu astronauti. U paviljonu Futurama Dženeral motorsa (General Motors), Amerikanci iz 1980-ih bili su prikazani kako provode godišnji odmor na Mesecu (urednici knjiga Tajm-Lajf 1964, str. 222). Druge korporacije bile su podjednako sigurne da će dostignuća sadašnjice ubrzo biti prevaziđena trijumfima sutrašnjice. U svom paviljonu Progreslend (Progressland), Dženeral motors predvideo je da će elektri?na energija proizvedena u reaktorima za nuklearnu fuziju biti “isuviše jeftina da bi se naplaćivala” (urednici knjiga Tajm-Lajf 1964, str. 90-92; Lorens 1964, str 40-43). U zamišljenoj budućnosti Svetskog sajma, Amerikanci neće samo postati svemirski turisti – oni će takođe biti blagosloveni besplatnom elektri?nom energijom…

Za mnoge korporacije, najdelotvorniji metod da dokažu svoju tehnološku savremenost bio je taj da izlože ra?unar. Klerolova (Clairol) mašina birala je “najlaskavije boje za kosu” za posetiteljke, a mejnfrejm (eng. mainframe, veliki, ?esto i ogromni centralni kompjuterski sistemi, kakvi su po?eli da se razvijaju 40-ih i 50-ih godina, prim. prev.) Parker pena je uparivao ameri?ku decu sa “prijateljima za dopisivanje” iz stranih zemalja (urednici knjiga Tajm-Lajf 1964, str. 86, 90). Koliko god možda delovali impresivno svojoj publici, ti eksponati nisu bili ništa drugo do reklamni trikovi. Za razliku od njih, IBM (skraćeno od International Business Machines, jedna od prvih i najvećih informati?kih kompanija, osnovana pod imenom Tabulating Machine Company 1896, danas sa oko 400 000 zaposlenih u 170 zemalja, prim. prev.) je bio u mogućnosti da svoj paviljon posveti isklju?ivo ?udima informatike kao zasebne tehnologije. U 1961, jedan jedini proizvod – IBM 1401 – ?inio je ?etvrtinu svih ra?unara koji su radili u SAD-u (Pju 1995, str. 265-267). Po poimanju mnogih Amerikanaca, IBM je bio sinonim za ‘kompjuter’. Baš pred otvaranje Svetskog sajma, korporacija je izbacila seriju proizvoda koji će joj obezbediti dominaciju industrijom i u iduće dve decenije: System/360 (DeLamarter 1986, str. 54-146). Ugrabivši priliku za isticanje koju je sajam nudio, šefovi IBM-a naru?ili su paviljon koji će zaseniti sve ostale. Ero Sarinen (Eero Saarinen) – renomirani finski arhitekta – nadgledao je konstrukciju veli?anstvene zgrade: bele dvorane u obliku jajeta sa reljefnim korporativnim logotipom, koja je lebdela visoko u vazduhu uz pomoć 45 metalnih stabala boje rđe. Ispod te upe?atljive atrakcije nalazile su se interaktivne izložbe koje su veli?ale IBM-ov doprinos ra?unarskoj industriji (Stern, Melins i Fišman/Stern, Mellins, Fishman, 1997, str. 1046-1047).

Za samu dvoranu, Čarsl i Rej Ims (Charles i Ray Eames) – par koji je bio oli?enje ameri?kog modernisti?kog dizajna – napravili su glavnu zanimljivost u IBM-ovom paviljonu: “Informati?ku mašinu” (The Information Machine). Pošto bi zauzeli svoja mesta u “Ljudskom zidu” (People Wall) sa 500 sedišta, posetioci bi bili podignuti u jajoliku građevinu. Kada bi se našli unutra, narator bi najavio “veli?anstvenu” multimedijalnu predstavu o tome kako su mašine izložene u IBM-ovom paviljonu prete?a svesnih mašina budućnosti. Ra?unari su u procesu sticanja svesti. (urednici knjiga Tajm-Lajf 1964, str. 70-74; Lorens 1964, str. 57-58). U bliskoj budućnosti, svaki Amerikanac biće vlasnik odanog mehani?kog sluge baš kao što je Robot Robi (Robby the Robot) iz Zabranjene planete (Forbidden Planet), popularnog nau?nofantasti?nog filma iz 1956. godine (Vilkoks/Wilcox, 1999). Na Svetskom sajmu u Njujorku, IBM je ponosno objavio da će taj san o vešta?koj inteligenciji napokon biti ostvaren. Sa izbacivanjem serije System/360, mejnfrejmovi su postali dovoljno moćni da izgrade prototipe jednog potpuno svesnog ra?unara.

Ta ?udesna mešavina avangardne arhitekture i multimedijalnog performansa u IBM-ovom paviljonu doživela je veliki uspeh i u medijima i u javnosti. Zajedno sa svemirskim raketama i nuklearnim reaktorima, ra?unar je potvrdio svoju poziciju kao jedna od tri ikoni?ne tehnologije moderne Amerike. Ideološka poruka tih mašina bila je nedvosmislena: sadašnjost je budućnost u zametku. U IBM-ovom paviljonu, ra?unari su postojali istovremeno u dva vremenska okvira. Sa jedne strane, tadašnji modeli su prikazani kao prototipovi svesnih mašina iz budućnosti; sa druge strane, vizija ra?unarske svesti pokazala je istinski potencijal mejnfrejmova izloženih u IBM-ovom paviljonu. Na Svetskom sajmu u Njujorku 1964, izbacivanje serije System/360 se slavilo kao najava zamišljene budućnosti vešta?ke inteligencije.
“Nije daleko dan kada će sposobnostî [ljudskog] mozga za rešavanje problema i rukovanje informacijama biti prekopirane; iznenadio bih se ako se to ne bi ostvarilo u narednoj deceniji.”
Sajmon/Simon, str. 39.

Otkrivanje razumne mašine

Futuristi?ke fantazije iz IBM-ove multimedijalne predstave bile su nadahnute nepristrasnom logikom akademskog sveta. Alan Tjuring (Turing) – utemeljiva? informatike – ozna?io je razvoj vešta?ke inteligencije kao dugoro?ni cilj te nove discipline. Sredinom 1930-ih, ovaj matemati?ar sa Kembridža objavio je uticajan ?lanak koji je opisivao apstrakni model za programabilni ra?unar: “univerzalnu mašinu” (Tjuring 2004). Za vreme Drugog svetskog rata, njegov tim inženjera napravio je prvi elektri?ni kalkulator kako bi se ubrzalo dešifrovanje nema?kih vojnih signala. Kada se sukob okon?ao, Tjuring se preselio na Univerzitet u Man?esteru kako bi se pridružio timu istraživa?a koji su pravili programabilnu mašinu. Kao što je bilo izloženo u njegovom ?lanku iz 1936, koristiće se softver kako bi se hardveru omogućilo da obavlja niz razli?itih zadataka. Na dan 21. juna 1948, pre no što je Tjuring ?ak i došao na svoje novo radno mesto, njegove kolege uklju?ile su prvi svetski elektronski ra?unar sa unapred ugrađenim programom: Baby. Taj teoretski koncept, do tada opisan u jednom stru?nom ?asopisu, se materijalizovao u obliku ogromne metalne kutija ispunjene ventilima, prekida?ima, žicama i broj?anicima (Tjuring 2004a; Ejgar/Agar, 2001, str. 3-5, 113-124; Hodžis/Hoges, 1992, str. 314-402).

Za Tjuringa, Baby je bio daleko više od poboljšane verzije kancelarijskog tabulatora. Kada hardverom upravlja softver, ra?unanje postaje svest. U nizu uticajnih ?lanaka, Tjuring je izneo tezu da je njegova matemati?ka mašina prete?a jednog sasvim novog oblika života: mehani?kog matemati?ara. To predviđanje potkrepio je odredivši ljudsku inteligenciju kao nešto što bi mogli raditi i ra?unari. Budući da je ra?unanje prefinjeni vid razmišljanja, ra?unarske mašine su zasigurno sposobne da misle. Ako deca sti?u znanje obrazovanjem, edukativni softver mogao bi da stvori obrazovane ra?unare. Pošto ljuski mozak radi kao mašina, o?igledno je da bi se mašina mogla ponašati kao elektronski mozak (Tjuring 2004a, 2004b, 2004d, 2004e; Šafer/Schaffer, 2000). Sudeći po Tjuringu, iako prvobitni ra?unari još nisu bili dovoljno moćni da bi dostigli svoj pravi potencijal, pre ili kasnije, kroz neprestano poboljšavanje hardvera i softvera, ta ograni?enja bi bila prevaziđena. U drugoj polovini dvadesetog veka, ra?unarska tehnologija brzo se razvijala ka svojoj unapred utvrđenoj sudbini: vešta?koj inteligenciji.

“Memorijski kapacitet ljudskog mozga verovatno je reda deset hiljada miliona binarnih brojeva. Ali najveći deo toga po svoj prilici se koristi za pamćenje vizuelnih utisaka, i na druge relativno rasipni?ke na?ine. Ostvarivanju istinskog napretka [ka vešta?koj inteligenciji] možemo se osnovano nadati sa nekoliko miliona brojeva [ra?unarske memorije].”
Tjuring 2004a, str. 393

U svom najpoznatijem ?lanku, Tjuring je opisao test za prepoznavanje pobednika u toj ‘trci za budućnost’. Kada posmatra? ne bude mogao da razlu?i da li razgovara ljudskim bićem ili ra?unarom u onlajn konverzaciji, onda više neće postojati bitna razlika između te dve vrste svesti. Ako se imitacija ne može razlikovati od originala, mašina se onda mora smatrati razumnom – kompjuter je položio ispit (Tjuring 2004c, str. 441-448; Šafer 2000). Od tada pa nadalje, ra?unari su postali mnogo više od pukih prakti?nih alatki i robe kojom se trguje. Kao što je Tjuringov ?lanak objasnio, zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije otkrivala je potencijal ove nove tehnologije da se konstantno menja. Uprkos svojim nedostacima, aktuelni modeli ra?unara predstavljaju prete?u svesnih mašina koje će za njima doći…

Pred kraj 1940-ih, katihizis vešta?ke inteligencije već je bio ustoli?en. U okviru informatike, ono što je bilo i ono što će biti je postalo jedno te isto. Uprkos tom dostignuću, Tjuring je bio prorok ?iji je uticaj slabio u njegovoj rođenoj zemlji. Ra?unar je možda izmišljen u Britaniji, ali njena zadužena vlada nije imala sredstava da bi dominirala razvojem te nove tehnologije (Ejgar 2003, str. 266-278). S druge strane Atlantika, prilike su se umnogome razlikovale. Za vreme Drugog svetskog rata, ameri?ka vlada takođe je obezbedila izdašna sredstva za istraživanje elektronskog ra?unarstva. Shodno tome, kada je pobeda izvojevana, presudilo je to što se nau?nici koji su radili na tim projektima nisu susreli sa ozbiljnim poteškoćama u daljem obezbeđivanju sredstava. Dok je Britanija oskudevala u novcu, SAD su lako sebi mogle priuštiti da finansiraju najsavremenija istraživanja u oblasti novih tehnologija. Kada je Hladni rat po?eo, ameri?kim politi?arima nije bilo teško da svojim bira?ima opravdaju te dotacije (Lesli/Leslie, 1993, str. 1-13; Luontin/Lewontin, 1997).

U SAD, informati?ari su imali još jednu veliku prednost u odnosu na svoje britanske suparnike: meta-teoriju kibernetike. Tokom poznih 1940-ih i ranih 1950-ih, grupa istaknutih ameri?kih intelektualaca sastajala se na Mejsi konferencijama (Macy conferences) kako bi istraživala na?ine da se sruše granice između razli?itih nau?nih disciplina: (Hajms/Heims, 1991). Od samog po?etka, kao guru tog poduhvata izdvojio se Norbert Viner (Norbert Wiener). Dok je radio na MIT-ju (skraćeno od Massachusetts Institute of Technology, privatni istraživa?ki univerzitet i institut lociran u gradu Kejmbridžu, država Masa?usets, SAD, prim. prev.), on je izmislio kibernetiku kao novi teorijski okvir za analiziranje ponašanja i ljudi i mašina. Input (unos, ulaz) informacija o okruženju vodi do autputa (output, izlaz, rezultat) delovanja ?iji je cilj da to okruženje promeni. Nazvan “povratna sprega” (feedback loop), taj ciklus nadražaja i rezultirajućih odgovora je širenje entropije u svemiru okrenuo u obrnutom pravcu – red je moguće stvoriti iz haosa (Viner 1948, str. 21, 32-33). U 1948, Viner je izneo svoju novu univerzalnu teoriju u knjizi ispunjenoj stranicama matemati?kih dokaza: “Kibernetika – ili komanda i kontrola u životinji i mašini” (Cybernetics – or command and control in the animal and the machine).

Na svoje veliko iznenađenje, ovaj nau?nik je napisao bestseler. Prvi put, jedan zajedni?ki skup apstraktnih na?ela povezivao je i prirodne i društvene nauke. Vinerov tekst pružio je moćne metafore za opisivanje haj-tek (hi-tech, visoko-tehnološkog, prim. prev.) sveta Amerike u periodu Hladnog rata. Čak i ako nisu razumeli njegove matemati?ke jedna?ine, ?itaoci su lako mogli da prepoznaju kiberneti?ke sisteme u okviru društvenih institucija i mreža komunikacije koje su dominirale njihovim svakodnevnim životom. Povratna sprega, informacije i sistemi ubrzo su postali deo narodnog govora (Konvej/Conway i Sigelman/Siegelman 2005, str. 171-194; Hajms 1991, str. 271-272). Uprkos javnom odobravanju, Viner je ostao autsajder u krugovima ameri?ke inteligencije. Podsmevajući se ideološkom pravoverju Amerike u Hladnom ratu, ovaj guru bio je pacifista i socijalista.

Po?etkom 1940-ih, Viner – kao i skoro svaki ameri?ki nau?nik – verovao je da će ?ove?anstvo imati koristi od razvijanja oružja kojima bi se pobedila nacisti?ka Nema?ka. Kada je po?eo Hladni rat, njegove kolege koje je finansirala vojska tvrdile su kako njihov istraživa?ki rad takođe doprinosi borbi protiv jednog agresivnog totalitarnog neprijatelja (Luontin 1997). Osporavajući taj patriotski konsenzus, Viner je izneo tezu da bi ameri?ki nau?nici trebalo da zauzmu sasvim druga?iji stav u sukobu sa Rusijom. Upozorio je da bi trka u nuklearnom naoružanju mogla dovesti do uništenja ?ove?anstva. Suo?eni sa ovom opasnom novom situacijom, odgovorni nau?nici bi trebalo da odbiju da sprovode vojna istraživanja (Konvej i Sigelman 2005, str. 237-243, 255-271). Tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, Vinerovo politi?ko otpadništvo nadahnulo je njegovo socijalisti?ko tuma?enje kibernetike. U epohi korporativnih monopola i atomskog oružja, teorija koja objašnjava ponašanje i ljudi i mašina mora se upotrebiti kako bi ljudi uspostavili kontrolu nad svojim mašinama. Napuštajući svoje prvobitno oduševljenje Tjuringovim proro?anstvom, Viner je sada naglašavao opasnosti koje predstavljaju svesni ra?unari (Viner 1966, str. 52-60, 1967, str. 239-254). Pre svega, pokušaj stvaranja vešta?ke inteligencije predstavljao je skretanje sa neodložnog zadatka uspostavljanja socijalne pravde i globalnog mira.

“Svet budućnosti biće jedna sve zahtevnija borba protiv ograni?enja naše sopstvene inteligencije, a ne udobna ležaljka na koju se možemo ispružiti da bi nas služili naši robovi – roboti.”
Viner 1966, str. 69.

Suprotstavljajući se militarizaciji nau?nog istraživanja, osniva? kibernetike je svoje pokrovitelje iz redova ameri?ke elite doveo u prili?no nezgodnu situaciju. Na sreću po vladare Amerike, na Mejsi konferencijama bio je još jedan briljantan matemati?ar, koji je istovremeno bio i fanati?an borac u Hladnom ratu: Džon fon Nojman (John von Neumann). Budući traumatizovan nacionalizacijom svoje porodi?ne banke za vreme Mađarske revolucije iz 1919, njegovi antikomunisti?ki stavovi su bili toliko ekstremni da je sredinom 1940-ih bio zagovornik preventivnog rata kako bi se Rusija spre?ila da napravi nuklearno oružje (Hajms 1980, str. 235-236, 244-251). Dok je igrao glavnu ulogu i u razvoju atomske bombe, Fon Nojman je već primenjivao svoje matemati?ke i organizacione veštine u tada novoj oblasti informatike. Kada se 1946. održala prva Mejsi konferencija, njegov tim istraživa?a radio je na izgradnji prototipa mejnfrejm kompjutera za ameri?ku mornaricu (Čeruci/Ceruzzi, 2003, str. 21-4). U Fon Nojmanu, ameri?ka imperija je pronašla gurua bez i jednog traga krivoverja.

Na prvim Mejsi konferencijama, politi?ke razlike među prisutnima nisu bile o?igledne. Ujedinjeni u antifašisti?koj borbi, Viner i Fon Nojman mogli su da zastupaju isti koncept kibernetike (Konvej i Sigelman 2005, str. 143-149; Hajns 1980, str. 201-207). Međutim, kako su im se politi?ki stavovi razilazili, ove dve zvezde Mejsi konferencija po?ele su da zastupaju suparni?ka tuma?enja te meta-teorije. U svojoj levi?arskoj verziji, vešta?ka inteligencija optužena je kao apoteoza tehnološke dominacije. Kada je formulisao svoj desni?arski remiks, Fon Nojman je odveo kibernetiku u dijametralno suprotnom pravcu. Pre svega, njegovo tuma?enje podvla?ilo je ?injenicu da je njegova univerzalna teorija nadahnuta proro?anstvom o razumnim mašinama. Sredinom 1930-ih, Tjuring je kratko radio sa Fon Nojmanom na univerzitetu Prinston. Čitavu deceniju pre no što je i sam po?eo da se bavi informatikom, mađarski nau?nik znao je sve o zamisli da se napravi univerzalna mašina. Kada su dva ?ikaška psihologa po?etkom 1940-ih primenila Tjuringovu teoriju kako bi objasnili procese ljudskog mišljenja, Fon Nojman je bio o?aran implikacijama njihovih pretpostavki.

Pošto je mehani?ki ra?unar napravljen po modelu ljudskog mozga, Voren Mekalok (Warren McCulloch) i Volter Pits (Walter Pitts) izneli su tezu da je svest isto što i ra?unanje. Poput elektri?nih veza IBM-ovog tabulatora, neuroni su prekida?i koji prenose informacije u binarnom obliku (Mekalok i Pits 1943). O?aran ovom inverzijom Tjuringove linije argumenta, Fon Nojman je postao uveren da je teorijski moguće napraviti razumnu mašinu. Ako se neuroni ponašaju kao prekida?i u ljudskom mozgu, ventili bi se mogli upotrebiti kako bi se po istom principu napravio elektronski mozak (Fon Nojman 1966, str. 43-46, 1976, str. 308-311). Dok se bavio ra?unarskim istraživanjima za ameri?ku vojsku, Fon Nojman je koristio ljudski mozak kao model za svoju eponimsku kompjutersku arhitekturu. Sli?no kao i Tjuring, ovaj prorok je tvrdio da će – kada se broj ventila u ra?unaru bude približio broju neurona u mozgu – mašina moći da misli (Fon Nojman 1966, str. 36-41, 1976, str. 296-300, 2000, str. 39-52). U roku od decenije, Fon Nojman i njegove kolege opremaće ameri?ku vojsku kiberneti?kim vojnicima sposobnim da se bore u nuklearnom ratu i izvojuju svaku pobedu…

“Dr Mekalok: Šta mislite o pravljenju ra?unarskih mašina tako da ako budu oštećene u vazdušnim napadima… mogu da zamene delove… i nastave sa radom?
Dr Fon Nojman: To su zaista pre kvantitativna no kvalitativna pitanja.”
Fon Nojman 1976, str. 324

Do ranih 1950-ih, ameri?ki akademski svet i korporativni istraživa?ki timovi preoteli su od svojih britanskih takmaca vodeći položaj u informatici. Od tada pa nadalje, sve najnaprednije mašine pravile su se u Americi (Čeruci 2003, str. 13-46). Ipak, stvorivši kibernetiku bez Vinera, Fon Nojman se postarao da ove ameri?ke laboratorije pođu Tjuringovim putem ka zamišljenoj budućnosti: kroz izgradnju vešta?ke inteligencije. Metafora povratne sprege sada je dokazala da ra?unari funkcionišu kao ljudi. Inputi informacija vode do autputa delovanja. Ako mozak radi kao mašina, onda mora biti moguće razviti mašinu koja oponaša funkcije mozga. Kompjuteri već ra?unaju brže od ljudi koji su ih izmislili. Ovladavanje složenostima matemati?ke logike mora biti prvi korak ka opremanju ovih mašina novim odlikama ljudske svesti. Jezik je skup pravila koji se može kodifikovati u obliku softvera. U?enje iz novih iskustava može se programirati u hardver (Minski/Minsky, 2004, 2004a). Tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, ameri?ki nau?nici su naporno radili na izgradnji misleće mašine. Jednom kada bude imao dovoljnu moć obrade podataka, ra?unar će postati svestan (Edvards/Edwards, 1996, str. 239-273). Kada je IBM izbacio svoj mejnfrejm System/360 na Svetskom sajmu 1964, delovalo je kao da je Tjuringov san blizu svom ostvarenju.

Informatika za vreme Hladnog rata

Četvrt veka ranije, jedna od zvezda Svetskog sajma u Njujorku 1939. bio je Elektro (Electro): robot koji je – sudeći po njegovim publicistima – “… umeo da pri?a, hoda, broji na prste, pućka cigaretu, i razlikuje crvenu i zelenu boju pomoću fotoelektri?ne ćelije” (Ims i Ims 1973, str. 105). Uprkos svoj svojoj pretvornosti, na ovoj izložbi je prvi put ponovljena zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije. Pre Svetskog sajma 1939, roboti u knjigama i filmovima gotovo uvek su prikazivani kao frankenštajnovska ?udovišta koja imaju nameru da unište svoje ljudske stvoritelje (Šelijeva/Shelley 1969; Lang 2003). Nadahnut svojim odlascima na izložbu, Isak Asimov (Isaac Asimov) je odlu?io da promeni tu negativnu sliku. Baš kao i Elektro, roboti iz njegovih nau?nofantasti?nih pri?a su bezbedni i prijateljski nastrojeni proizvodi jedne velike korporacije (Asimov 1968, 1968a). Kada je 1964. godine otvoren Svetski sajam u Njujorku, ova pozitivna slika vešta?ke inteligencije već je bila jedna od najpopularnijih zamišljenih budućnosti u Americi. I u nau?noj fantastici i u nau?noj stvarnosti, robot sluga bio je simbol boljih vremena koja će uslediti…

Na Svetskom sajmu u Njujorku 1939, Elektro se nadmetao sa aktuelnom tehnološkom ikonom tog trenutka: automobilom. Zanimljivosti koje se nisu smele propustiti bile su Demokrasiti (Democracity) – maketa izložena u zgradi Perisfera Njujork Stejta (New York State Perisphere) – i Futurama – diorama (?esto “trodimenzionalna” predstava, model ili maketa određenog objekta ili pejzaža, prim. prev.) u paviljonu Dženeral motorsa (General Motors). Obe izložbe promovisale su viziju bogate i haj-tek Amerike 1960-ih. U zamišljenoj budućnosti, najveći deo stanovništva živi u porodi?nim domovima u predgrađu i na posao odlazi vlastitim automobilom (publikacije sa izložbe/Exposition Publications 1939, str. 42-45, 207-209). Za najveći broj posetilaca Svetskog sajma u Njujorku 1939, ovo proro?anstvo potroša?kog blagostanja zasigurno je delovalo kao utopijski san. Ameri?ka ekonomija i dalje se oporavljala od najgore recesije u istoriji zemlje, Evropa je bila na rubu novog razornog građanskog rata a isto?na Azija već u vrtlogu smrtonosnih sukoba. No, kada se otvorio Svetski sajam 1964, naj?uvenije predviđanje sa izložbe 1939. već je bilo ostvareno. Koliko god da su posetioci bili podozrivi 1939, dvadeset godina kasnije, diorame Demokrasiti i Futurama delovale su izuzetno dalekovido. Do ranih 1960-ih, Amerika je postala potroša?ko društvo koje živi u predgrađu i poseduje kola. Zamišljena budućnost postala je savremena stvarnost.

“Automobil… upravlja celokupnim [društvenim] ponašanjem, od ekonomije do govora. Protok saobraćaja je jedna od glavnih funkcija društva… Prostor [u gradskim oblastima] osmišljava se u skladu sa automobilisti?kim potrebama, a saobraćajni problemi imaju veću važnost od smeštaja… ?injenica je da je za mnoštvo ljudi auto možda i najvažniji deo njihovih ‘životnih prilika’.”
Lefebr/Lefebvre, 1984, str. 100

Budući da su se predviđanja sa izložbe iz 1939. u velikoj meri ostvarila, posetiocima Svetskog sajma u Njujorku 1964. moglo se oprostiti što su poverovali da će se njegove tri glavne zamišljene budućnosti takođe ostvariti. Ko je mogao sumnjati u to da će – najkasnije do 1990. godine – većina Amerikanaca uživati u blagodetima svemirskog turizma i besplatne elektri?ne energije? A ono što je najbolje od svega, živeće u svetu gde će im svesne mašine biti verne sluge. Međutim, vera ameri?ke javnosti u te zamišljene budućnosti zasnivala se na pogrešnom osećaju kontinuiteta. Uprkos tome što je održan na istom mestu i što je na njemu u?estvovalo mnogo istih izlaga?a, Svetski sajam iz 1964. bio je usredsređen na nešto sasvim drugo od njegovog prethodnika iz 1939. Dvadeset pet godina ranije, glavni eksponat na izložbi bio je automobil: potroša?ki proizvod masovne proizvodnje. Za razliku od njega, zvezde izložbe na Svetskom sajmu 1964. bile su tehnologije subvencionisane od strane države, a za potrebe vođenja Hladnog rata. Kompjuteri su izra?unavali putanje kojima će se ameri?ke rakete naoružane nuklearnim bombama kretati kako bi uništavale ruske gradove i njihove nesrećne stanovnike (Ajzeks/Isaacs i Dauling/Dowling 1998, str. 230-243). Ako je reprezentativni objekat na njegovom prethodniku iz 1939. bio motorizovani prevoz za mase, zvezde Svetskog sajma 1964. su bile mašine atomskog armagedona.

Dok je osmišljavala svoj paviljon, korporacija IBM je morala da se pozabavi sa ovim problemom u odnosima sa javnošću. Nalik nuklearnim reaktorima i svemirskim raketama, i ra?unari su razvijani kao oružja za Hladni rat. ENIAC – prvi prototipski mejnfrejm napravljen u Americi – bio je mašina za izra?unavanje tabela kako bi se poboljšala preciznost artiljerijskih topova (Čeruci 2003, str. 15). Od ranih 1950-ih pa nadalje, IBM-ov ra?unarski odsek bio je usredsređen na dobijanje narudžbi od Ministarstva odbrane (Pju/Pugh, 1995, str. 167-172). Koristeći mejnfrejmove nabavljene od ove korporacije, ameri?ka vojska se spremala za nuklearni rat, pripremala invazije na “neprijateljske2 zemlje, upravljala bombardovanjem neprijateljskih meta, isplaćivala plate svojim trupama, vodila složene ratne igre i rukovodila lancem snabdevanja (Berkli/Berkeley 1962, str. 56-7, 59-60, 137-145). Zahvaljujući ameri?kim poreskim obveznicima, IBM je postao tehnološki lider ra?unarske industrije.

Kada se 1964. otvorio Svetski sajam u Njujorku, IBM je i dalje bio tesno povezan sa mnogo razli?itih vojnih projekata. Ipak, paviljon te korporacije je bio posvećen promovisanju nau?nofantasti?ne maštarije o razumnim mašinama. Kao i u slu?aju predviđanja o besplatnoj energiji i svemirskom turizmu, zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije onemogućavala je posetiocima Svetskog sajma da otkriju pravi motiv za izgradnju IBM-ovih mejnfrejmova: ubijanje miliona ruskih civila. Iako je imperijalna hegemonija supersila zavisila od atomskog oružja, njegovo posedovanje postajalo je sve problemati?nije usled pretnje od sveopšteg uništenja. Dve godine ranije, SAD i Rusija umalo nisu greškom ušle u katastrofalan rat oko Kube (Dalek/Dallek, 2003, str. 535-574). Uprkos tome što je propast za dlaku izbegnuta, supersile nisu bile sposobne da prekinu trku u naoružanju. U bizarnoj logici Hladnog rata, predupređivanje totalnog sukoba između dva bloka zavisilo je od neprestanog povećanja broja nuklearnih glava koje obe strane poseduju. Vladajućim elitama SAD i Rusije bilo je teško da priznaju sebi – a kamoli svojim građanima – duboku iracionalnost te nove vrste vojnog nadmetanja. U retkom trenutku lucidnosti, ameri?ki analiti?ari izmislili su ironi?nu skraćenicu za tu visokorizi?nu strategiju “uzajamnog sigurnog uništenja”: MAD (skraćeno od Mutually Assured Destruction:, na engleskom “mad” zna?i, otprilike, “ludilo”, uglavnom u nasilnom ili agresivnom obliku, prim. prev.) (Ajzeks i Dauling/Dowling, 1998. str. 230-243; Kan/Kahn 1960, str. 119-189).

O?ekivano, propagandisti sa obe strane opravdavali su ogromno traćenje sredstava na trku u naoružanju promovisanjem mirnodopske primene vodećih tehnologija primenjenih u Hladnom ratu. Do otvaranja Svetskog sajma u Njujorku 1964, oružje genocida uspešno je prepakovano u proizvode korisne za ljude. Nuklearna sila uskoro će svima obezbeđivati besplatnu elektri?nu energiju. Svemirske rakete ubrzo će voziti turiste na godišnje odmore na Mesecu. Nestali su gotovo svi tragovi vojnog porekla tih tehnologija. Sli?no, u IBM-ovom paviljonu, mejnfrejm System/360 promovisan je kao prete?a vešta?ke inteligencije. Od posetilaca se o?ekivalo da se dive tehnološkim dostignućima korporacije i da ne preispituju njenu sumnjivu ulogu u proizvodnji naoružanja. Užasi tekućeg Hladnog rata bili su skriveni ?udesima zamišljene budućnosti. IBM-ov ideološki trik umnogome je olakšala jedna od osobenih crta industrijske modernosti: kidanje eksplicitnih veza između proizvoda i njihovih proizvođa?a. Hiljadama godina, ratnici i sveštenici otvoreno su od seljaštva izvla?ili njihove proizvodne viškove radi sopstvene koristi. Međutim, kada su Evropljani po?eli da privatizuju vlasništvo nad zemljištem i mehanizuju ru?nu proizvodnju, rodio se jedan novi – i napredniji – ekonomski sistem: liberalni kapitalizam. Preduzetnici su dokazali da se, konkurentnošću cena, ljudskim radom posredno može daleko delotvornije upravljati nego neposrednim metodama feudalizma. Pustolovi su otkrili da je prodavanje robe na svetskom tržištu daleko unosnije od nametanja otima?ke najamnine zemljoradnicima na jednoj ograni?enoj teritoriji. Prvi put u ljudskoj istoriji ostvarivao se proizvodni potencijal kolektivnog rada (Smit/Smith 1976, str. 1-287; 401-445; Marks/Marx 1976, str. 762-940).

U toj novoj ekonomiji od ljudi se zahtevalo da međusobno komuniciraju putem stvari: robe, novca i kapitala. Podela rada u ?itavoj ekonomiji regulisala se cenama i platama koje je određivala konkurencija na tržištu. Međutim, kraj aristokratije i sveštenstva nije okon?ao klasnu vladavinu. Kada se rad kupuje i prodaje u kapitalisti?koj ekonomiji, jednakost na tržištu vodi do nejednakosti na radnom mestu (Marks 1976, str. 270-280; Rubin 1972, str. 77-253). Pošto se roba razmenjivala za drugu robu iste vrednosti, ovaj novi oblik klasne vladavine bio je umnogome druga?iji od onoga koji mu je prethodio. Neposredno vladanje zamenjeno je posrednim izrabljivanjem. I, pre svega, sudbinu pojedinaca sada je određivalo bezli?no kretanje tržišta. Svetom više nisu vladali ljudi, već stvari.

“To zna?i da se tajanstvenost robnog oblika sastoji prosto u tome što on ljudima društvene karaktere njihovog sopstvenog rada odražava kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im (se) i društveni odnos proizvođa?a prema celokupnom radu odražava kao društveni odnos koji izvan i nezavisno od proizvođa?a postoji među predmetima.”
Marks 1976, str. 164-165

Razvoj kapitalizma stvorio je mnogo složeniju podelu rada unutar ekonomije. Uporedo sa povećanjem broja radnih mesta u fabrikama i kancelarijama, nau?no istraživanje se takođe izdvojilo kao zaseban poziv (Bar/Bahr 1980; Smit 1976, str. 7-16). Uspešna preduzeća rasla su ne samo tako što su zapošljavala još radnika, već i ulažući u novu mašineriju. U fetišizovanom svetu kapitalizma, rast produktivnosti prouzrokovan sve prefinjenijom saradnjom rada i fabrici i nau?nog istraživanja je bio izražen kroz razvoj najsavremenijih tehnologija. Sa ljudskom kreativnošću skrivenom iza robe, proces modernizacije dobio je kao svoj subjekat jedan izuzetno vidljiv objekat: “… automatski sistem mašinerije… pokreta?ku snagu koja pokreće samu sebe.” (Marks 1973, str. 692)

Sredinom dvadesetog veka, fetišizacija tehnologije dostigla je svoju apoteozu u proro?anstvu o vešta?koj inteligenciji. Za ljude koji su živeli u društvu u kojem je nova mašinerija naoko bila pokreta?ka snaga društvene evolucije, Tjuringova i Fon Nojmanova tvrdnja da mašine evoluiraju u živa bića nije delovala neobi?no. Kada ra?unari vrše svoje operacije, rad uložen u razvoj njihovog hardvera i pisanje njihovih programa nije neposredno vidljiv. O?arani tehnološkim fetišizmom, obožavatelji Tjuringa i Fon Nojmana ubedili su sebe da će elektronski mozak ubrzo moći da misli kao i ljudski mozak. U 1964-toj, ra?unarska moć mejnfrejma System/360 je bila toliko velika da se ?inilo kao da je ta IBM-ova mašina na pragu svesnosti. Tvorevina je trebalo da postane stvoritelj.

Kiberneti?ka nadmoć

Na Svetskom sajmu 1964, zamišljene budućnosti privremeno su uspele da od ameri?ke javnosti prikriju osnovni cilj svoje tri ikoni?ne tehnologije. Ali, ?ak ni najbriljantnije opsenarsko umeće nije moglo ve?no da krije njihove lažne upotrebne vrednosti. Kako su decenije proticale, nijedno od predviđanja o klju?nim tehnologijama iz Hladnog rata datih na Svetskom sajmu se nije ostvarilo. Elektri?na energija se i dalje naplaćivala, turisti nisu posećivali Mesec, a ra?unari još uvek nisu postali razumni. Za razliku od dalekovide vizije automobila za mase na Svetskom sajmu iz 1939, proro?anstva o ?uvenim tehnologijama sa izložbe iz 1964. delovala su gotovo besmisleno dvadeset pet godina kasnije. Hiper-realnost se sudarila sa realnošću – i izgubila bitku.

Uprkos neuspehu svog proro?anstva, IBM nije pretrpeo nikakvu štetu. Za razliku od nuklearne energije i putovanja u svemir, informatika je bila hladnoratovska tehnologija koja je uspešno pobegla iz konteksta Hladnog rata. Od samog po?etka, mašine koje su se pravile za ameri?ku vojsku prodavale su se i profesionalnoj klijenteli (Pju 1995, str. 152-155). Kada je IBM izgradio svoj paviljon za Svetski sajam 1964, zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije morala je da ?uva u tajnosti više od sumnjive primene informatike u vojne svrhe. Fetišizam robe takođe je odigrao svoju klasi?nu ulogu skrivanja ljudkog rada u procesu proizvodnje. Ra?unari su opisivani kao “razumni” kako bi se zanemario naporan rad uložen u njihovo projektovanje, građenje, programiranje i rukovanje. Iznad svega, proro?anstvo o vešta?koj inteligenciji sakrilo je ulogu tehnoloških inovacija u okviru ameri?kih radnih mesta. Pronalazak ra?unara odigrao se u pravi ?as za krupan biznis. Tokom prve polovine dvadesetog veka, velike korporacije postale su dominantne institucije ameri?ke ekonomije. Divovska fabrika automobila Henrija Forda (Henry Ford) postala je eponimni simbol nove društvene paradigme: fordizma (Ford i Krouter/Crowther 1922; Aljeta/Aglietta 1979). Kada im je to uvećavalo zaradu, korporacije su zamenjivale posredno regulisanje proizvodnje putem tržišta neposrednim nadzorom preko birokrata. Kako su plate kancelarijskih službenika postojano rasle, preduzećima je bilo potrebno sve više opreme kako bi se podigla produktivnost na radnom mestu. Mnogo pre pronalaska ra?unara, fordisti?ke korporacije vodile su informati?ku ekonomiju uz pomoć tabulatora, pisaćih mašina i drugih vrsta kancelarijske opreme (Benidžer/Beniger, 1986, str. 291-425). Međutim, do po?etka 1950-ih, mehanizacija u administraciji se zaustavila. Povećanje produktivnosti u kancelariji dobrano je zaostajalo za povećanjem produktivnosti u fabrici. Kada su se na tržištu pojavili prvi ra?unari, upravnici korporacija brzo su uvideli da nova tehnologija nudi rešenje za taj urgentan problem (Sobel 1981, str. 95-184). Posao velikog broja operatera tabulatora sada je mogla obavljati mnogo manja grupa inženjera uz pomoć mejnfrejm kompjutera (Berkli 1962, str. 5). Još i bolje, nove informati?ke tehnologije omogućavale su kapitalistima da prodube kontrolu nad svojim organizacijama. Mnogo više informacija o mnogo više tema sada je moglo da se sakuplja i obrađuje na sve složenije na?ine. Upravnici su bili gospodari svega što su mogli da drže na oku.

Maltene od svog prvog pojavljivanja na radnom mestu, mejnfrejm je – sa dobrim razlogom – karikiran kao mehani?ko savršenstvo birokratske tiranije. U nau?nofantasti?nim pri?ama Isaka Asimova, gospodin i gospođa Prose?ni bili su ponosni vlasnici sluge-robota. Ali, kada su prvi ra?unari stigli u ameri?ke fabrike i kancelarije, tom novom tehnologijom upravljali su šefovi, a ne radnici. U 1952, Kurt Vonegat (Kurt Vonnegut) je objavio nau?nofantasti?ni roman koji je satirizovao autoritarne ambicije korporativne informatike. U njegovoj antiutopijskoj budućnosti, vladajuća elita poverila je upravljanje društvom sveznajućoj vešta?koj inteligenciji.

“EPIKAK XIV… odlu?ivao je koliko od svega Amerika i njene mušterije mogu dobiti i koliko će ih to stajati. I… odlu?ivaće koliko će inženjera i upravnika i… državnih službenika, i kakvih veština, biti potrebno da se roba isporu?i; i koji će koeficijent inteligencije i nivo sposobnosti deliti korisne muškarce [i žene] od onih beskorisnih, i koliko se zaposlenih… može izdržavati na određenom nivou plate…”
Vonegat, 1969, str. 106

Na Svetskom sajmu 1964, IBM-ov paviljon obećavao je da će razumne mašine biti sluge ?itavog ?ove?anstva. A ipak, u isto vreme, njihove službe za prodaju su objašnjavale šefovima velikih korporacija kako ra?unari uvode birokratsku vlast u savremeno društvo. Herbert Sajmon (Herbert Simon) – jedan od vodećih ameri?kih teoreti?ara upravljanja i nekadašnji Fon Nojmanov kolega – predvideo je da će sve veća moć mejnfrejmova omogućiti preduzećima da automatizuju sve više i više administrativnih zadataka. Upravo kao u fabrici, i u kancelariji mašine preuzimaju posao od ljudske radne snage. Sa pojavom vešta?ke inteligencije, mejnfrejmovi će bezmalo sasvim zameniti birokratsku i tehni?ku radnu snagu u okviru proizvodnje. Krajnji cilj je stvaranje potpuno automatizovanog radnog mesta. Preduzećima tada više neće biti potrebni ni fizi?ki ni kancelarijski radnici koji bi pravili proizvode ili pružali usluge. Čak će i sami upravnici većinom postati ‘višak’. Umesto njih, ameri?kim fabrikama i kancelarijama upravljaće razumne mašine (Sajmon 1965, str. 26-52). U zamišljenoj budućnosti vešta?ke inteligencije, korporacija i ra?unar biće jedno isto. Ovo predviđanje temeljilo se na Fon Nojmanovom konzervativnom tuma?enju kibernetike. U svojim tekstovima o teoriji upravljanja, Sajmon je izneo tezu da rad u jednom preduzeću nalikuje operacijama ra?unara. Kao i u psihologiji Mekaloka i Pitsa (McCulloch i Pitts), ovo poistovećivanje bilo je dvosmerno. Upravljanje radnicima izjedna?avano je sa programiranjem ra?unara. Pisanje softvera bilo je nalik sastavljanju poslovnog plana. I zaposlenima i mašinerijom upravljalo se naređenjima izdatim odozgo. Radni?ka antiutopija ‘Veliki Brat’ superkompjutera je mutirala u kapitalisti?ku utopiju kiberneti?kog fordizma. Ironi?no, verodostojnost Sajmonove ideologije upravljanja zavisila je od toga hoće li njegovi ?itaoci zaboraviti žestoke kritike koje je na ra?un korporativne informatike izneo sam utemeljiva? teorije sistema. Pozivajući se na Marksa, Viner je upozoravao da je osnovna uloga nove tehnologije pod kapitalizmom intenziviranje izrabljivanja radnika. Umesto da stvori više slobodnog vremena i poboljša životne standarde, kompjuterizacija ekonomije će pod fordizmom povećati nezaposlenost i smanjiti plate (Viner 1967, str. 206-221). Da bi se izbegla Vonegatova antiutopija, ameri?ki sindikalisti i politi?ki aktivisti moraju se mobilisati protiv korporativnog Golema (Viner 1966, str. 54-55). U skladu sa Vinerom, kibernetika je dokazala kako vešta?ka inteligencija predstavlja pretnju za ljudske slobode.

„Ne zaboravimo da je automatska mašina… precizan ekvivalent robovske radne snage. Svaka radna snaga koja se nadmeće sa robovskom mora prihvatiti ekonomske uslove robovske radne snage.“
Viner 1967, str. 220

Za poslovne rukovodioce, Vonegatova i Vinerova noćna mora bila je njihov ra?unarski san na javi. Međutim, ova korporativna vizija kiberneti?kog fordizma zna?ila je zaboravljanje istorije samog fordizma. Ova ekonomska paradigma zasnivala se na uspešnoj koordinaciji masovne proizvodnje sa masovnom potrošnjom. Ironi?no, budući da su bile u većoj meri povezane sa društvenom realnošću, izložbe Demokrasiti i Futurama iz 1939. pružile su daleko ta?nije predviđanje razvojnog puta informatike nego što je to u?inio IBM-ov paviljon iz 1964. Baš kao i automobili dvadeset pet godina ranije, ova nova tehnologija polako se preobražavala iz retke, ru?no pravljene mašine u sveprisutnu robu masovno proizvedenu u fabrici. Isto kao i u Fordovim fabrikama, IBM-ovi mejnfrejmovi sastavljali su se na pokretnim trakama (Pju, Džonson/Johnson i Palmer 1991, str. 87-105, 204-210). Ti prvi koraci ka masovnoj proizvodnji ra?unara predvideli su ono što će biti najvažniji pomak u ovom sektoru dvadeset pet godina kasnije: masovnu potrošnju ra?unara. Po svojem spoljašnjem obliku, mejnfrejm System/360 iz 1964. je bio nezgrapan i skup prototip mnogo sitnijeg i jeftinijeg IBM-ovog PC-ja iz 1989.

Zamišljena budućnost vešta?ke inteligencije bila je na?in da se izbegne razmišljanje o verovatnim društvenim posledicama široko rasprostranjenog posedovanja ra?unara. Ranih 1960-ih, superkompjuter tipa ‘Veliki Brat’ je pripadao moćnoj vladi i krupnom biznisu. Pre svega, povratna sprega je bila znanje onih nad kojima se vlada, monopolizovano od strane vladara. Međutim, kao što je istakao Viner, fordisti?ka proizvodnja će skupe mejnfrejmove neminovno pretvoriti u jeftinu robu (Viner 1967, str. 210-211). Zauzvrat, sve rasprostranjenije posedovanje ra?unara verovatno će poremetiti postojeći društveni poredak. Jer je povratna sprega informacija u okviru ljudskih institucija najdelotvornija kada je dvosmerna (Viner 1967, str. 67-73). Ponovnim povezivanjem zamisli i izvršenja, kiberneti?ki fordizam je podrivao društvene hijerarhije koje su bile osnova samog fordizma.

“… prosta koegzistencija dve jedinice infomacije relativno je male vrednosti, psim ako se te dve jedinice ne mogu uspešno kombinovati u nekom umu… koji je sposoban da jednu oplodi pomoću druge. Ovo je upravo suprotno od organizacije u kojoj svaki ?lan prelazi unapred određeni put…”
Viner 1967, str. 172

Na Svetskom sajmu 1964, ta mogućnost definitivno nije bila deo IBM-ove zamišljene budućnosti. Pre nego da za cilj ima proizvodnju sve većeg broja sve efikasnijih mašina po nižim cenama, korporacija je bila usredsređena na stabilno povećavanje sposobnosti svojih ra?unara kako bi sa?uvala svoj skoro potpuni monopol nad vojnim i korporativnim tržištem. Umesto da se mašine veli?ine sobe smanjuju i vremenom postaju stoni ra?unari, laptopovi i, naposletku, mobilni telefoni, IBM je bio uveren da će ra?unari zauvek ostati krupni i nezgrapni mejnfrejmovi. Korporacija je iz sve snage verovala da će – ukoliko taj put tehnološkog razvoja bude ekstrapoliran – rezultat sasvim sigurno biti vešta?ka inteligencija. I, najvažnije, ovaj konzervativni oporavak kibernetike je podrazumevao da će svesne mašine neizbežno evoluirati u oblike života naprednije od obi?nih ljudi. Fordisti?ko razdvajanje između ideje i izvršenja bi dostiglo svoju tehnološku apoteozu.

O?ekivano, IBM je bio rešen da se usprotivi tom uznemirujućem tuma?enju sopstvene futuristi?ke propagande. Na Svetskom sajmu 1964, paviljon korporacije je isticao utopijske mogućnosti informatike. Ipak, i upkros svojim najvećim naporima, IBM nije mogao da u potpunosti izbegne dvosmislenost sadržanu u zamišljenoj budućnosti vešta?ke inteligencije. Ta fetišizovana ideologija mogla je biti privla?na svim slojevima ameri?kog društva samo u slu?aju da će ra?unari ispunjavati najdublje želje obe strane na radnom mestu. Stoga je IBM, na izložbama u svom paviljonu, promovisao jednu jedinu viziju zamišljene budućnosti, viziju koja je objedinjavala dva nepomirljiva tuma?enja vešta?ke inteligencije. Sa jedne strane, radnicima se govorilo da će sve njihove potrebe zadovoljavati razumne mašine-roboti: sluge koje se nikada ne umaraju, ne žale i ne dovode naređenja u pitanje. Sa druge strane, kapitalistima se obećavalo da će njihovim fabrikama i kancelarijama upravljati razumne mašine-roboti: proizvođa?i koji nikada ne zabušavaju, ne izražavaju mišljenje i ne štrajkuju. Robot Robi više se nije mogao razlikovati od EPIKAK-a XIV. Iako tek na nivou ideologije, IBM je pomirio klasne podele u Americi 1960-ih. U zamišljenoj budućnosti, radnici više neće morati da rade, a poslodavcima više neće biti potrebni nameštenici. Nau?nofantasti?na maštarija o vešta?koj inteligenciji uspešno je omela ljude u pokušaju da preispitaju posledice uvođenja informatike na radnom mestu. Posle posete IBM-ovom paviljonu na Svetskom sajmu 1964, bilo je suviše lako poverovati da će svi biti na dobitku jednom kada mašine dobiju svest…

Izmišljanje novih budućnosti

Četrdeset godina kasnije, još ?ekamo na zamišljenu budućnost vešta?ke inteligencije. U međuvremenu, neprestano su nam obećavali njen neposredni dolazak. Ipak, uprkos stalnim pomacima u razvoju hardvera i softvera, mašine i dalje nisu sposobne da “misle”. Likovi u video-igrama i dalje predstavljaju nešto najbliže vešta?koj inteligenciji sa ?ime se većina ljudi susrela. Međutim, kao što pokazuje rastuća popularnost igranja na Internetu, gde ljudi i dalje igraju jedni protiv drugih, virtuelni protivnik je slaba zamena za ljudskog igra?a. Kada se osvrnemo na istoriju ove zamišljene budućnosti, o?igledno je da se ni optimisti?ka ni pesimisti?ka verzija vešta?ke inteligencije nisu ostvarile. Robot Robi nije naš verni sluga, a EPIKAK XIV ne upravlja našim životima. Umesto da se razviju u razumne mašine, ra?unari su postali potroša?ka roba. Mejnfrejmovi veli?ine sobe nastavljaju da se smanjuju u sve sitnije i sitnije mašine. U savremenom svetu ra?unari su svugde – a njihovi korisnici itekako znaju da su oni i dalje glupi.

Ovi ponovljeni neuspesi bi, o?ekivano, trebalo da su nepovratno narušili ugled zamišljene budućnosti vešta?ke inteligencije. Ipak, njeni zagovornici nemaju griže savesti. Četiri decenije posle Svetskog sajma 1964, IBM i dalje tvrdi da su njihove mašine na pragu toga da postanu svesne (Bel/Bell 2004, str. 2). Upornost ove nau?nofantasti?ne fantazije pokazuje trajnu važnost Fon Nojmanovog konzervativnog pripajanja kibernetike ra?unarskoj industriji. Kao i ranih 1960-ih, vešta?ka inteligencija i dalje pruža sjajan alibi za razvoj novih vojnih tehnologija. Stvaranje Singularnosti deluje daleko prijateljskije od sarađivanja sa ameri?kim imperijalizmom. A što je još važnije, ova zamišljena budućnost nastavlja da prikriva posledice uvođenja informatike na radno mesto. I upravnicima i radnicima i dalje se obećavaju tehnološka rešenja za društveno-ekonomske probleme. San o svesnim mašinama je mnogo bolji medijski materijal od realnosti kiberneti?kog fordizma. Na po?etku 21. veka, vešta?ka inteligencija ostaje dominantna ideološka manifestacija (velikog) obećanja informatike.

Verodostojnost ove zamišljene budućnosti zavisi od zaboravljanja njene sramotne istorije. Osvrt na to kako su ranije verzije proro?anstva iznova i iznova diskreditovane podsti?e duboki skepticizam po pitanju njegovog savremenog ponavljanja. Naša li?na frustriranost ra?unarskom tehnologijom bi trebalo da pokaže koliko je mala verovatnoća da se ona pretvori u Silicijumskog mesiju. Četrdeset godina posle Svetskog sajma u Njujorku, vešta?ka inteligencija je postala zamišljena budućnost iz davne prošlosti. Ono što nam umesto toga sada treba jeste daleko prefinjenija analiza potencijala informatike. Viner – ne Fon Nojman – mora biti naš kiberneti?ki guru. Prou?avanje istorije bi trebalo da nas pou?i kako da iznova izmislimo budućnost. Mesijanski misticizam se mora zameniti pragmati?nim materijalizmom. Pre svega, ta nova slika budućnosti bi trebalo da slavi ra?unare kao oruđa za uvećavanje ljudske inteligencije i kreativnosti. Veli?anje hijerarhija kontrole mora se zameniti zagovaranjem dvosmernog deljenja informacija. Budimo nadahnuti i strastveni u zamišljanju naših sopstvenih vizija boljih vremena koja će uslediti (Barbruk/Barbrook i Šulc/Shultz 1997; Barbruk 2000).

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––
Argumenti u ovom ?lanku dalje se razvijaju u knjizi Ri?arda Barbruka Zamišljene budućnosti: od razumnih mašina do globalnog sela, Pluto, London 2007. Više tekstova i ažurirane informacije na adresi: www.imaginaryfutures.net
––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Reference

Agar, J. (2001) Turing and the Universal Machine: the making of the modern computer, Cambridge: Icon.
Agar, J. (2003) The Government Machine: a revolutionary history of the computer, Cambridge Mass: MIT Press.
Aglietta, M. (1979) A Theory of Capitalist Regulation: the US experience, London: Verso.
Asimov, I. (1968) I, Robot, London: Panther.
Asimov, I. (1968a) The Rest of the Robots, London: Panther.
Bahr, H.-D. (1980) ‘The Class Structure of Machinery: notes on the value form’ in P. Slater (ed.), Outlines of a Critique of Technology, London: Ink Links, pp. 101-141.
Barbrook, R. (2000) ‘Cyber-communism: how the Americans are superseding capitalism in cyberspace’, Science as Culture, No. 1, Vol. 9, pp. 5-40.
Barbrook, R. and Schultz, P. (1997) ‘The Digital Artisans Manifesto’, ZKP 4, Ljubljana: nettime, pp. 52-53.
Bell, J. (2004) ‘Exploring the ‘Singularity’’.
Beniger, J. (1986) The Control Revolution: technological and economic origins of the information society, Cambridge Mass: Harvard University Press.
Berkeley, E. (1962) The Computer Revolution, New York: Doubleday.
Cameron, J. (dir.) (1984) The Terminator, MGM/United Artists.
Ceruzzi, P. (2003) A History of Modern Computing, Cambridge Mass: MIT Press.
Conway, F. and Siegelman, J. (2005) Dark Hero of the Information Age: in search of Norbert Wiener father of cybernetics, New York: Basic Books.
Dallek, R. (2003) John F. Kennedy: an unfinished life 1917-1963, London: Penguin.
DeLamarter, R. (1986) Big Blue: IBM’s use and abuse of power, London: Pan.
Eames, C. and Eames, R. (1973) A Computer Perspective: a sequence of 20th century ideas, events and artefacts from the history of the information machine, Cambridge Mass: Harvard University Press.
Editors of Time-Life Books (1964) Official Guide New York World’s Fair 1964/5, New York: Time.
Edwards, P. (1996) The Closed World: computers and the politics of discourse in Cold War America, Cambridge Mass: MIT Press.
Exposition Publications (1939) Official Guide Book of the New York World’s Fair 1939, New York: Exposition Publications.
Ford, H. and Crowther, S. (1922) My Life and Work, London: William Heinemann.
Heims, S. (1980) John von Neumann and Norbert Wiener: from mathematics to the technologies of life and death, Cambridge Mass: MIT Press.
Heims, S. (1991) The Cybernetics Group, Cambridge Mass: MIT Press.
Hodges, A. (1992) Alan Turing: the enigma, London: Vintage.
Honda (2004) ‘Asimo’.
Isaacs, J. and Dowling, T. (1998) Cold War: for 45 years the world held its breath, London: Bantam.
Kahn, H. (1960) On Thermonuclear War, Princeton: Princeton University Press.
Ray Kurzweil, (2004) ‘The Intelligent Universe’.
Lang, F. (dir.) (2003) Metropolis, Eurekavideo.
Laurence, W. (1964) Science at the Fair, New York: New York 1964-1965 Fair Corporation.
Lefebvre, H. (1984) Everyday Life in the Modern World, New Brunswick: Transaction Publications.
Leslie, S. (1993) The Cold War and American Science: the military-industrial complex at MIT and Stanford, New York: Columbia University Press.
Lewontin, R.C. (1997) ‘The Cold War and the Transformation of the Academy’ in A. Schiffin (ed.), The Cold War and the University, New Press, New York, pp. 1-34.
Luce, H. (1941) The American Century, New York: Time.
Marx, K. (1973) Grundrisse, London: Penguin.
Marx, K. (1976) Capital Volume 1: a critique of political economy, London: Penguin.
McCulloch, W. and Pitts, W. (1943) ‘A Logical Calculus of the Ideas Immanent in Nervous Activity’, Bulletin of Mathematical Biophysics, Volume 5, pp. 115-133.
Minsky, M. (2004) ‘Steps Towards Artificial Intelligence’.
Minsky M. (2004) ‘Matter, Mind and Models’.
von Neumann, J. (1966) The Theory of Self-Reproducing Automata, Urbana: University of Illinois Press.
von Neumann, J. (1976) ‘The General and Logical Theory of Automata’. Collected Works Volume V: design of computers, theory of automata and numerical analysis, Oxford: Pergamon Press, pp. 288-326.
von Neumann, J. (2000) The Computer and the Brain, Yale: Yale University Press.
Pugh, E. (1995) Building IBM: shaping an industry and its technology, Cambridge Mass: MIT Press.
Pugh, E., Johnson, L. and Palmer, J. (1991) IBM’s 360 and Early 370 Systems, Cambridge Mass: MIT Press.
Rubin, I. (1972) Essays on Marx’s Theory of Value, Detroit: Black & Red,.
Schaffer, S. (2000) ‘OK Computer’.
Schefter, J. (1999)The Race: the definitive story of America’s battle to beat Russia to the moon, London: Century.
Shelley, M. (1969) Frankenstein: the modern Prometheus, Oxford: Oxford University Press.
Simon, H. (1965) The Shape of Automation for Men and Management, New York: Harper.
Sobel, R. (1981) IBM: colossus in transition, New York: Truman Talley.
Smith, A. (1976) An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations Volume 1 & Volume 2, Chicago: University of Chicago Press.
Stanton, J. (2004) ‘Best of the World’s Fair’.
Stanton, J. (2004a) ‘Building the 1964 World’s Fair’.
Startrek.com (2005), ‘Data’.
Stern, R., Mellins, T. and Fishman, D. (1997) New York 1960: architecture and urbanism between the Second World War and the Bicentennial, Köln: Benedikt Taschen.
Turing, A., (2004) ‘On Computable Numbers, with an Application to the Entscheidungsproblem’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 58-90.
Turing, A., (2004a) ‘Lecture on the Automatic Computing Engine’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 378-394.
Turing, A., (2004b) ‘Intelligent Machinery’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 410-432.
Turing, A., (2004c) ‘Computing Machinery and Intelligence’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 433-464.
Turing, A., (2004d) ‘Intelligent Machinery, a Heretical Theory’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 472-475.
Turing, A., (2004e) ‘Can Digital Computers Think?’ in B. J. Copeland (ed.), The Essential Turing: seminal writings in computing, logic, philosophy, artificial intelligence and artificial life plus the secrets of the Enigma, Oxford: Oxford University Press, pp. 482-486.
Vinge, V. (1993) ‘The Coming Technological Singularity: how to survive in the post-human era’, VISION-21 Symposium, 30-31 March.
Vonnegut, K. (1969) Player Piano, St. Albans: Panther.
Wiener, N. (1948) Cybernetics – or command and control in the animal and the machine, New York: John Wiley.
Wiener, N. (1966) God & Golem, Inc.: a comment of certain points where cybernetics impinges on religion, Cambridge Mass: MIT Press.
Wiener, N. (1967) The Human Use of Human Beings: cybernetics and society, New York: Avon Books.
Wilcox, F. (dir.) (1999) Forbidden Planet, Turner Entertainment.

Within this MySpace version of the electronic agora, cybernetic communism was mainstream and unexceptional. What had once been a revolutionary dream was now an enjoyable part of everyday life.